Милан Стаматовић је рођен 24. маја 1960. године, на Дан Светих Кирила и Методија, највећи празник свих словенских хришћанских земаља.

Рођен је као прво дијете у тада тек отвореном породилишту у Чајетини.

Тиме се, симболички, унапријед објављује све оно заиста најважније у његовој будућој биографији.

Наиме, осим за своју непосредну заједницу, Милан се увијек трудио да помогне свим нашим сународницима (а и невољницима уопште) и покаже братску солидарност. Његова подршка Хиландару, Дрвенграду на Мокрој Гори, дјеци са Косова и Метохије, из Републике Српске и са свих страна је добро позната. Уз то се, трагом оних на чији је Дан рођен, увијек борио за хришћанске и народне вриједности, на страни свих пројеката који у себи носе просветитељску и дубоко хуману намјеру, од оног локалног па до националног нивоа и значаја.

А први пређу једнакима је увијек био, гдје год је радио и на ком год послу је био. Схвативши да се право предвођења заслужује само тако што се на себе преузима највише обавеза и оних најодговорнијих дужности, увијек је стајао пред другима и испред својих сапутника и сабораца, примајући на себе ударе непријатеља и одлучну намјеру за остварење најважнијих и, самим тим, најтежих пројеката.

Такође, први је започињао модернизацију и све потребно за побољшање услова живота својих Златибораца, не заборављајући, притом, на неопходност заштите свега оног наслеђеног из духовне и обичајне ризнице нашег народног предања.

Све се то осјећа и пројављује већ на самом почетку Милановог животног пута, састављеног из непрестаног рада и сталне борбе.

Научен од малена у родном Сирогојну да се право на достојанствени живот заслужује поштењем и трудом, он је из Јеванђеља научио да су Христову мисију и Његову Благу Вијест собом понијели и пронијели прости рибари и дрводјеље, радници и људи из народа.

То је и преломило да умјесто успеха по сваку цијену, Милан одабере самосталан радни живот од најранијих дана, са резултатима у мјери оног урађеног и свима корисног.

Поштујући рад као светињу и искључиво конкретне резултате „на терену“, он се одмах после завршене средње школе као технолог-техничар запослио и почео са оним што данас са поносом може да покаже као конкретни резултат свог животног пута.

Милан је интуитивно разумио оно што Борислав Михајловић Михиз насловљава као „Аутобиографију о другима“, идеју да се о нама највише може сазнати кроз друге људе и оно што смо стварно урадили за заједницу којој, не само на ријечима, припадамо.

Зато је, осим податка да је породичан човјек и да има двоје дјеце, све друго стварно важно за Миланов „животни опис“ (што је и значење ријечи „биографија“) везано за резултате његових активности.

Умјесто украсним детаљима своје биографије, он се поноси радошћу и срећом оних којима је ријешио какав важан животни проблем, оних који су се, преко њега, школовали, нашли утјеху и подршку, ријешили стамбено питање и запослили се, оних који су имали истинске користи од Миланове управљачке позиције у општини Чајетина и у читавој златиборској регији.

Зато је права биографија Милана Стаматовића — састављена од резултата које је постигао. Од онога „прије њега“ и онога „после њега“ и величине међусобне разлике ова два стања ствари.

То је и правац којим намјерава да настави, на свакој дужности (а посао је увијек и, прије свега, дужност) коју буде обављао. Спреман је да служи народу и свим грађанима које заступа, без обзира на количину препрека и на снагу противника најбољих интереса тог народа чији је, одувијек, био дио.

Као што би се неко дичио својим докторатом, Милан се дичи оним што је учинио за опште добро заједнице којој, с поносом, припада.

Он је, једном ријечју, поносни Златиборац и неуморни борац за Србију.

То је и најкраћа дефиниција његовог става, карактера и одабраног животног пута.

Пише Принцип дана 23. фебруара 2017.