Биографија

Милан Стаматовић је рођен 24. маја 1960. године, на Дан Светих Кирила и Методија, највећи празник свих словенских хришћанских земаља.

Рођен је као прво дете у тада тек отвореном породилишту у Чајетини.

Тиме се, симболички, унапред објављује све оно заиста најважније у његовој будућој биографији.

Наиме, осим за своју непосредну заједницу, Милан се увек трудио да помогне свим нашим сународницима (а и невољницима уопште) и покаже братску солидарност. Његова подршка Хиландару, Дрвенграду на Мокрој Гори, деци са Косова и Метохије, из Републике Српске и са свих страна је добро позната. Уз то се, трагом оних на чији је Дан рођен, увек борио за хришћанске и народне вредности, на страни свих пројеката који у себи носе просветитељску и дубоко хуману намеру, од оног локалног па до националног нивоа и значаја.

А први међу једнакима је увек био, где год је радио и на ком год послу је био. Схвативши да се право предвођења заслужује само тако што се на себе преузима највише обавеза и оних најодговорнијих дужности, увек је стајао пред другима и испред својих сапутника и сабораца, примајући на себе ударе непријатеља и одлучну намеру за остварење најважнијих и, самим тим, најтежих пројеката.

Такође, први је започињао модернизацију и све потребно за побољшање услова живота својих Златибораца, не заборављајући, притом, на неопходност заштите свега оног наслеђеног из духовне и обичајне ризнице нашег народног предања.

Све се то осећа и пројављује већ на самом почетку Милановог животног пута, састављеног из непрестаног рада и сталне борбе. Научен од малена у родном Сирогојну да се право на достојанствени живот заслужује поштењем и трудом, он је из Јеванђеља научио да су Христову мисију и Његову Благу Вест собом понели и пронели прости рибари и дрводеље, радници и људи из народа. То је и преломило да уместо успеха по сваку цену, Милан одабере самосталан радни живот од најранијих дана, са резултатима у мери оног урађеног и свима корисног. Поштујући рад као светињу и искључиво конкретне резултате „на терену“, он се одмах после завршене средње школе као технолог-техничар запослио и почео са оним што данас са поносом може да покаже као конкретни резултат свог животног пута.

Милан је интуитивно разумео оно што Борислав Михајловић Михиз насловљава као „Аутобиографију о другима“, идеју да се о нама највише може сазнати кроз друге људе и оно што смо стварно урадили за заједницу којој, не само на речима, припадамо. Зато је, осим податка да је породичан човек и да има двоје деце, све друго стварно важно за Миланов „животни опис“ (што је и значење речи „биографија“) везано за резултате његових активности.

Уместо украсним детаљима своје биографије, он се поноси радошћу и срећом оних којима је решио какав важан животни проблем, оних који су се, преко њега, школовали, нашли утеху и подршку, решили стамбено питање и запослили се, оних који су имали истинске користи од Миланове управљачке позиције у општини Чајетина и у читавој златиборској регији.

Зато је права биографија Милана Стаматовића — састављена од резултата које је постигао. Од онога „пре њега“ и онога „после њега“ и величине међусобне разлике ова два стања ствари. То је и правац којим намерава да настави, на свакој дужности (а посао је увек и, пре свега, дужност) коју буде обављао. Спреман је да служи народу и свим грађанима које заступа, без обзира на количину препрека и на снагу противника најбољих интереса тог народа чији је, одувек, био део. Као што би се неко дичио својим докторатом, Милан се дичи оним што је учинио за опште добро заједнице којој, с поносом, припада. Он је, једном речју, поносни Златиборац и неуморни борац за Србију.

То је и најкраћа дефиниција његовог става, карактера и одабраног животног пута.

 

Када је нечији живот испуњен бројним радним и пословним резултатима и успесима, најразличитијим хуманитарним активностима и спремношћу да лоше претвара у добро, а добро у још боље — није лако, ни у најкраћим цртама, сажето приказати све оно што стоји под његовим именом, потписом и образом.

Довољно је само сетити се следећег:

  1. Да је, након скоро деценију и по Милановог домаћинског управљања, чајетинска општина постала друга у Србији (одмах после Београда) по приходима од пореза за имовину по становнику;
  2. да се буџет Општине Чајетина, за тих десетак година од како је Стаматовић на њеном челу, увећао преко 100 пута (и данас износи преко две милијарде динара);
  3. да су се од девастиране и потпуно нефункционалне општине (без иједног рачунара у тренутку Милановог ступања на дужност председника), Чајетина и Златибор претворили у једну од најразвијених области не само у Србији, већ и у читавом региону.

То све има свој „Дан Д“, када је, 2004. године, Милан Стаматовић убедљиво победио све друге кандидате на општинским изборима и постао први човек Чајетине. Постигнути резултати су му донели и нове изборне победе 2008, 2012. и 2016. године, када је поново, народном одлуком, потврђена ова Миланова управљачка и домаћинска позиција. Четири узастопне победе — упркос свим опструкцијама, самовољи различитих, а једнако непријатељских режима према њему, упркос свим међусобицама, отпору смењених (због лошег рада) функционера и службеника, тежини опстанка на власти у овако дугом временском раздобљу (а скоро без икакве подршке државе), упркос много чему што није успело да прекине овај дванаестогодишњи ударнички замах народа златиборског краја на челу са Миланом Стаматовићем.

Упорно крчити све оно непроходно, смело крочити у све непознато и још неиспитано, држати своју реч, остваривати сопствене планове, никад не одустајати и не склањати се пред моћницима и силом, не заборављати никога од оних које заступате, помагати невољницима, сарађивати са читавим светом, ангажовати најбоље и најстручније сараднике кад год је то потребно, задужбинарски се односити према Цркви, те вешто одржавати читав један, сада већ скоро потпуно самоодрживи систем — то је образац успеха и језгровити опис онога што се са Златибором и чајетинском општином догађало од 2004. године до сад.

Показало се да резултати рада могу да победе пропаганду, маркетинг, све режимске понуде и застрашивања. И да народ није никакво изборно стадо, које пасе хипнотичке поруке са билборда, већ озбиљна и честита заједница радних и посла жељних људи, свесних да у својим рукама држе сопствену судбину.

Дошавши на чело Општине Чајетина, неколико година после великих историјских и политичких турбуленција (1999/2000), Милан Стаматовић је одмах кренуо са озбиљним радом на обнови и развоју свих златиборских потенцијала.

Почиње са снажењем и дизањем нивоа туристичке понуде. Обнавља у НАТО бомбардовању сравњено скијалиште Торник, правећи од њега атрактиван ски-центар, сличан најбољим примерима ове врсте у Европи.

Креће са модернизацијом општинске управе, обуком свих запослених и увођењем електронског пословања.

Усваја се сва планска документација, а у сарадњи са Архитектонским факултетом, ЦИП, тако да Општина Чајетина данас има просторни план, планове генералне и детаљне регулације за насељена места Чајетина и Златибор, као и усвојене стратегије развоја. Ова уредна и потпуна планска документација постаје предуслов за добар пословни амбијент и привлачење великог броја значајних инвеститора. Градња у комбинацији са туризмом упослила је много људи из читаве Србије, највише са југа и из самог Златиборског округа.

Општина Чајетина међу првима у Србији, још пре неколико година, уводи електронско издавање дозвола (у сарадњи са швајцарском владом), па се овде, уз сву документацију, за само неколико дана може добити дозвола.

Чајетинска општина, према оценама Фискалног савета, издваја најмање у Србији за плате општинских радника, док највећи део буџета одлази непосредно на капитална улагања — упркос чињеници да су се преноси из државног буџета ка Општини Чајетина готово преполовили у последњих неколико година.

Чајетина данас спада у ред високо развијених српских општина.

Незапосленост је смањена на најмању могућу меру — тек око 5%.

Из године у годину су увећавана средства за родитељски додатак, па тако он данас износи: за прво дете 60.000 динара, за друго 75.000 динара, а за треће и свако следеће — 150.000 динара. Уз то, надокнађују се сви трошкови вантелесне оплодње.

Подстицаји за пољопривреду су такође значајни: општинским средствима се регресира набавка пољопривредне механизације, „уматичених стада“, проширење и заснивање нових засада воћа, изградња мањих пољопривредних објеката и полисе осигурања. Инфраструктура, уз планску документацију, је други најважнији предуслов за даља улагања инвеститора. Од 2004. године до данас је на територији чајетинске општине асфалтирано преко 360 км путева, тако да је преко 90% подручја покривено путном инфраструктуром (рачунајући и заселачке и сеоске путеве као важан предуслов за оживљавање села и пољопривреде).

Водни потенцијали, те добро уређена водоводна инфраструктура даће нови печат и димензију у развоју Златибора, скупа са уређеном путном инфраструктуром и електро-мрежом.

Златибор има изграђене трафостанице, које омогућавају да се у наредних стотину година несметано одвија снабдевање електричном енергијом. Завршене су мини хидроелектране (а у плану је изградња још три), што у случају неке веће хаварије и потреса у електро-снабдевању омогућава несметано коришћење енергије. Општина Чајетина препознатљива је и по својим очуваним ресурсима и природним лепотама. Велика пажња придаје се заштити и унапређењу животне средине, а до краја овог века нагласак ће бити на одрживим изворима енергије и енергетској ефикасности.

Чајетина је од међународних институција призната као једина у Србији у дринском сливу без дивљих депонија. Ускоро ће прорадити и системска постројења за пречишћавање отпадних вода на Златибору, у Мачкату и Сирогојну.

Захваљујући вишегодишњем планирању и одговарајућем инвестирању, чајетинска општина ће у скорој будућности постати прва еколошка општина у Србији.

У сврху сеоског туризма стављена је у функцију „Стопића пећина“, која је 2016. године оборила рекорд по броју посетилаца, као и гостиљски водопад, базени у већини села, обновљене цркве-брвнаре у Јабланици, купалиште у Мушветама, изграђена игралишта за децу, те бројне сеоске манифестације од којих су неке постале истински бренд Златибора (попут Ракијаде у Шљивовици, Пршутијаде у Мачкату, Дана пастрмке у Љубишу, вишебоја у Јабланици…).

Обновљене су школе у већини села, а отворени су и вртићи у сеоским срединама која бележе пораст становника.

На подручју општине је од 2004. године до данас изграђено или обновљено мноштво цркава. Као препознатљив симбол Златибора истиче се нови велелепни храм Преображења Господњег.

У сарадњи са Рударско-геолошким факултетом у Београду су започета истраживања подземних вода. Показало се да Златибор није „безводно подручје“, како се често и погрешно писало, него да, напротив обилује и термалним и лековитим и пијаћим водама. Златибор ће тако у својој понуди у догледно време имати и бањски туризам.

Велики значај се придаје здрављу мештана, посебно у сеоским подручјима. Насупрот неодговорним препорукама надлежних министарстава да се затварају и амбуланте и школе у сеоским срединама — Милан Стаматовић и Општина Чајетина то нису учинили. Наротив, организовали су редовне превентивне прегледе где се доводи око 60 специјалиста и лекара опште праксе у сеоске средине. Уједно, већ годинама, служба „Помоћ у кући“ се успешно брине о немоћним и старим лицима, пружајући им сву потребну негу и пажњу, а у сарадњи са локалним удружењима.

Са поносом истичемо да је Општина Чајетина највећи појединачни приложник манастира Хиландар. Тако је 2016. године, а по први пут у историји Хиландара, његов игуман званично посетио једну локалну самоуправу у Србији — и то баш нашу Чајетину, у знак захвалности њеном руководству за немерљив допринос у обнови највеће српске светиње. Уз благослов игумана Методија, у Хиландар сваке године долази много људи из златиборског краја.

Ипак, Милан Стаматовић се највише показао тамо где је то било натеже и најопасније, стекавши имиџ упорног борца против ненародних потеза режима и сваке неправде према становницима чајетинске општине.

Тако је, својевремено, послао и јавно писмо министру унутрашњих послова због „пристизања прљавог новца на Златибор из Црне Горе“, указујући и на „све веће присуство мафије“. Упорно је упозоравао да се нелегални, криминалом стечени новац „пере“ кроз изградњу објеката на Златибору. А надлежне министре је, редом и аргументовано, оптуживао за корупцију и недопустиву државну заштиту бахатих инвеститора из криминогених средина, који су често без неопходних дозвола започињали градњу објеката на Златибору.

Милан је због свега тога добијао озбиљне претње, потврђене и нападима на чланове породице Стаматовић, покушајем отмице његове ћерке, претњама убиством и томе сличним, честим и веома конкретним проблемима.

Познато је и Миланово инсистирање за доношење Закона о испитивању порекла имовине, његово залагање за хитно испитивање спорних приватизација, међу којима је и случај „Златибор турист“ — где већ годинама Општина Чајетина покушава да врати у државне оквире узурпираних 200 хектара највреднијег земљишта у срцу Златибора — а као једног од учесника те и такве приватизације јавно је означио садашњег градоначелника Београда, Синишу Малог.

Али, можда и најпознатија битка у овом „рату са ветрењачама“ је Миланово откриће о скандалозном поклањању чак 2.213 хектара златиборске земље (која се увек водила као државна) приватном лицу. Овај сукоб са министарком Зораном Михајловић, потписницом спорног решења којим је, у једном дану, вредно земљиште без динара накнаде дала приватнику, не јењава ни данас.

Као „награду“ за спречавање овакве разбојничке отимачине државне земље, Стаматовић добија непрестано узнемиравање од стране највиших представника власти државе коју брани. Има све могуће инспекције, СБПОК и режимске медије на врату, и то уз најозбиљније оптужбе без иједног јединог доказа и ма ког разлога — осим непристајања на прљаву игру са режимом.

Ове инспекције са посебним задацима нису ни раније прескакале малу опозициону Чајетину (у време ДС-а), али су притисци ескалирали последњих година, у време владавине СНС-а. Сукоб се пренео и на капиталне пројекте, које Чајетина финансира из сопствених средстав, као што су постројење за прераду отпадних вода на Златибору, вредно 4 милиона евра, или, као врхунац притиска, „Голд гондола“, посебно важна и вредна инвестиција од 13 милиона евра (која, са планираном дужином од 9 километара, поносно носи епитет будуће најдуже жичаре на свету). Сва потребна опрема је одавно пристигла на Златибор, али, нажалост, због проблема са спорним земљиштем, чека неке боље дане. А спорно земљиште (поклоњено приватнику од стране режимске министарке), блокирало је не само изградњу поменуте „гондоле“, већ и сва постројења с тим у вези, нове аутобуске станице, планирани голф-терен и свега оно што је било у плану на тим парцелама (које су се, до спорног акта министарке Михајловић, увек водиле као државне).

Управо ова борба за правду, упркос свим „добронамерним саветима“, битка за несметани рад институција, без притисака и политичких препрека, била је конкретни окидач за кандидатуру Милана Стаматовића за председника Србије. Све то из потребе да се глас мале Чајетине много јаче чује и боље разуме, пошто је она симбол, слика и прилика данашњег опхођења великих према малима и непостојања правог, на законима и правди уређеног система.

Милан је, такође, на последњим изборима у Сребреници дао недвосмислену подршку и конкретну логистичку и организациону помоћ садашњем начелнику општине Младену Грујичићу, а подржао је и народни референдум у Републици Српској. Братска сарадња Чајетине и Сребренице се наставила и кроз кампове у којима и српска и муслиманска деца из Сребренице имају могућност да бесплатно зимују и летују на Златибору. Сличне кампове дужи низ година Чајетина (у организацији са Уједињеним нацијама) организује и за најсиромашнију децу из енклава са Косова и Метохије, из Книна и других угрожених средина.
Поменућемо да је Милан Стаматовић, трагајући за најбољим начинима подршке борби за српску истину и опстанак наше отаџбине, током бурних 90-их постао члан Демократске странке Србије, а потом, 2014. године, постао један од оснивача Српске народне партије, са идејом много јаче и конкретније сарадње Србије са Руском Федерацијом.

Милан Стаматовић живи на Златибору, који сматра својим незаменљивим завичајем и суштинским смислом свог живота.

Спреман је да све показано у дугогодишњем раду на терену и у локалу, покаже и искористи на општу корист свих српских регија и читаве наше државе.

Зато се и кандидовао за председника Републике — спреман да свим својим снагама, искуством и знањем, стане у службу читавом народу и буде истински лидер.

Заједно ми људи постижемо више него што је било која појединачна особа икада могла сама.

Контактирајте нас