На прес-конференцији Здраве Србије “Сребреница – чињенице и питања” директор Института за истраживање српски страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић рекао је да сви говоре о некаквом геноциду у Сребреници над муслиманима, а нико се не осврће на основну чињеницу да су у граду Сребреница побијени сви Срби.

То је једини град у БиХ, где су побијени сви Срби и то никако да дође до наше свести – рекао је Иванишевић, који је подсетио да је био један од ретких цивила који је ушао у Сребреницу на Петровдан, након што је ушла и српска војска, али да није нашао ниједног Србина, јер су били сви побијени, што је, како је оценио, стравично.

Наводећи да је то најстравичнија чињеница у том рату да су у једном граду побијени сви Срби, Иванишевић је рекао да разни српски политички руководиоци причају о муслиманским заробљеницима, док су сви српски ратни заробљеници претходно побијени у Сребреници.

– Откуд сада да су побијени муслимански ратни заробљеници две три године касније важнији него српски ратни заробљеници. Све српско је уништено и побијено, и цивили и ратни заробљеници, сва села етнички очишћена – рекао је Иванишевић новинарима у Београду, уочи прес-конференције “Сребреница – чињенице и питања”.

Иванишевић је поновио свој став да су на муслиманском мезарју у Сребреници већином покопане убице, те да је откопано 27 масовних гробница и пронађено 2.800 муслиманских жртава, а ниједан уза себе није имао ниједан папир, лична документа.

– Код мене је долазио један холандски војник, правио неке спискове и показује на неког прстом и пита – `што се тај два пута писао`, а онда долази други па каже – `извините, тај исти се мени пријавио као Ибро, а код колеге као Мухарем`. Значи обмана и лоповлуци су били безбројни – рекао је Иванишевић.

Он је рекао да још траје време чињеница које је наметнула “сила”, која је измислила реч “геноцид” за Сребреницу.

– Ми чекамо, помало се топи, и на крају ћемо доћи до чињеница и истине, а не плаћених и фалсификованих чињеница од врло моћних држава – истиче Иванишевић, који припрема своју нову књигу “Анатомија случаја Сребренице – терор над чињеницама”.

Иванишевић каже да је у Сребреници са широм околином, где је деловала муслиманска Осма оперативна група, побијено око 3.800 Срба, а да је од укупне сребреничке српске популације на свом огњишту остало око девет одсто.

Говорећи на прес-конференцији, коју је организовала странка “Здрава Србија”, Иванишевић је рекао да су након уласка српске војске у Сребреницу муслимански цивили очекивали освету, јер су њихове куће биле пуне опљачкане српске имовине из српских спаљених села, али да је српски војник показао толико витештво и достојанство, какво није виђено у Европи, јер ниједно дете и ниједна жена нису ударени.

– Чекам када ће муслиманске жене да проговоре и кажу да их нико тамо у Сребреници није ударио – рекао је Иванишевић, те напоменуо да је српска војска обезбедила муслиманским цивилима, женама и деци цистерне с водом, храну и превоз.

Он је као поређење у хуманости навео пример да муслиманима није пало на памет да за 100.000 Срба, који су се по цичи зими мучили и напуштали Сарајево, понуди кору хлеба, а камоли превоз, док су Срби за 30.000 муслимана из Сребренице дали превоз, храну и воду.

Љубиша Ристић, саветник Института и члан Здраве Србије, предложио је да се Дом здравља у Сребреници назове по имену медицинске сестре Раде Милановић, познатије као “болничарка Рада”, коју је, како је рекао, позивајући се на сведочења самих муслимана, у Залазју убио Зулфо Турсуновић.

У време када је рат већ био известан болничарка Рада је одабрала да остане на свом радном месту у Дому здравља. И било је узалуд када је рођак Милош Николић 6.априла 1992.године Милановиће у њиховој кући молио да се склоне из Сребренице, јер је „лудост остати“, како је то Рада хтела. „Била је свесна опасности али је била исувише племенита: остала је због својих пацијената“, каже Милош. Супруг Драгомир је одвео децу у Србију а Рада је остала у Сребреници.

Њена доказана племенитост није јој помогла да преживи несрећно време. Заклана је на Залазју у јулу 1992.године. О том злочину постоје само посредна сведочења док посмртни остаци медицинске сестре Раде Милановић до данас нису пронађени нити је ико одговарао за њено убиство – закључио је Ристић.